ћир lat

Марио Рељановић: Црни дани за раднике

15. децембар 2016


Интервју за "Време" – Др Марио Рељановић, ванредни професор на Правном факултету Универзитета Унион

"Убедљиво најбоље поређење које сам прочитао, не сећам се више аутора, јесте да се страни инвеститори у Србији осећају као британски туристи на Закинтосу. Све норме, социјалне, правне и моралне су укинуте, и – идемо! Како бисте се Ви осећали када председник општине изађе и хвали се тиме да је послодавац толико озбиљан, да је узео здравствене картоне свих незапослених на територији општине да би проценио који су најбољи радници"



Куд се дедоше већа индивидуална и колективна права запослених? Шта би са бољом заштитом радника? Да ли су измене и допуне Закона о раду (ЗОР) помогле у решавању проблема незапослености? Да ли је њиме омогућено веће запошљавање? Све ове тврдње, и још понеке, изрекли су политичари на власти пре него што су средином 2014. усвојене измене и допуне Закона о раду – било је ту речи и о флуктуацији запослених, флексибилности радног односа, а у једном тренутку министар Вулин је изјавио да је у ЗОР стало "највише што може од левице".


Изузев, можда, овог последњег, управо су се тим питањима бавили Марио Рељановић, Бојана Ружић и Александра Петровић у недавно објављеном истраживању "Анализа ефеката примене измена и допуна Закона о раду". О томе шта је урађено, а шта је остало међу обећањима, за "Време" говори др Марио Рељановић, ванредни професор на Правном факултету Универзитета Унион.

"ВРЕМЕ": На представљању студије, у једном тренутку сте рекли да се види јасна тенденција да се створи нови ЗОР, и шта би требало даље урадити у радном законодавству, али нисте даље објашњавали на шта сте мислили.

МАРИО РЕЉАНОВИЋ: Цео тај план је наопако постављен. Имамо низ "бочних" закона који би требало да буду усвојени у 2017: Измене и допуне Закона о мирном решавању радних спорова, још увек неименовани закон о уступању (лизингу) запослених, ради се на Закону о штрајку, Закон о социјалној заштити је у најави већ две године... И тек након тога ће се приступити писању новог Закона о раду, који би требало да буде донесен на крају 2017. или почетком 2018. Тако да ће ЗОР морати да се прилагођава бочним законима, уместо обрнуто. Ја често кажем да еволуција радног законодавства значи деволуцију права запослених. У нашој анализи из 2014, у прегледу индивидуалних права запослених, јасно се види да не постоји готово ниједно право које није макар мало смањено. Ниједно право није укинуто, јер није ни могло да буде, али су многа мање квалитетна, у мањем обиму, са већим тенденцијама могућности злоупотребе послодавца. У много одредби ЗОР-а из 2014. очигледно је појефтињење запослених. Професор Арандаренко је у својој студији нашао да је то три одсто, синдикати кажу да је то шест-седам одсто, али је чињеница да су смањена многа давања која је плаћао послодавац.

Послодавци су награђени, радници су ускраћени, некако је то нови "баланс" који је направљен?

Јесте. Основна тенденција била је да се ЗОР уклопи у политику која се води, политику привлачења страних инвеститора, где се нуди јефтина, квалификована радна снага. То појефтињење за послодавца се не мери само зарадом, него и обимом неких других права, нарочито заштитом неких права запослених, и најцрња слика је управо у том делу. Укинута је одредба о изнуђеном отказу, која је предвиђала да и када сам запослени да отказ, због притиска послодавца, незаконитих услова рада, то буде третирано као незаконити отказ, без обзира на то што га је дао запослени. То је 2014. укинуто без икаквог образложења. Рок за покретање радног спора је са 90 скраћен на 60 дана, уз банално образложење да се тиме иде на стварање правне сигурности код послодавца. А ствар је у томе да се људи у пракси најчешће шетају и лутају од једне до друге институције, и за то време тај рок истекне. Тај рок је преклузивни рок, што значи да, кад он истекне, колико год незаконито било то што вам је законодавац радио, не можете више да покренете радни спор. Такође, урађена је интервенција која потпуно дестимулише запослене да покрену радни спор. Први пут у нашем законодавству, а мислим и у свим законодавствима, уводи се мало и велико кршење закона. Наиме, одредба из члана 191 каже да уколико је отказ незаконит (зато што послодавац није поштовао правила отказног поступка), а отказни разлог је валидан, запослени нема право да се врати на рад. Има право само на накнаду штете у износу до шест зарада, без обзира на то колико дуго траје спор. Постоји више мишљења судија Врховног касационог суда да је то неуставно. За ову одредбу је покренут поступак пред Уставним судом, а друга одредба је већ оглашена неуставном. Реч је о отказном разлогу – уколико послодавац процени да је понашање запосленог представљало радњу кривичног дела, то је отказни разлог, чак и уколико нема кривичног гоњења. То је фантастично. Имате јавног тужиоца који каже, ово није кривично дело, одбаци кривичну пријаву, а послодавац каже, нема то везе, ја мислим да је то радња кривичног дела, и сад ћу да те отпустим. Још увек није изашла та одлука Уставног суда, и могу да замислим колико ће прекршаја бити набројано само за ту одредбу. Дакле, како су измене и допуне ЗОР-а циљно писане, мислим да бар 80 одсто одредби иде у корист послодавца, односно против запосленог.

А како стоје ствари са смањењем незапослености?

Оно до чега смо ми дошли, са чиме су се углавном сложили синдикати, а наравно да се нису сложили представници државе, јесте да Закон о раду не може да утиче на повећање или смањење незапослености. Флексибилност радног односа је релативно јасно видљива у закону, тиме што је институт радног односа на одређено време потпуно истумбан и може широко да се тумачи. Отпуштање је олакшано. Али запошљавање, у смислу политике запошљавања, није део закона о раду, постоји Закон о запошљавању и осигурању за случај незапослености. Запошљавање као процес, поступак, јесте део ЗОР-а, међутим, оно је остало потпуно исто као и пре 2014. Ја сам то упоредио са чекањем на шалтеру – до 2014. сте имали зграду са малим улазом, огромним холом и једним шалтером – шалтер је у тој симболици послодавац, тј. запошљавање, а хол је тржиште рада. До 2014. било је тешко да постанете незапослени, али, кад постанете, онда дуго чекате на запослење. Од новог ЗОР-а, ми смо развалили тај "улаз", сад су ту огромна врата, али и даље ради само један шалтер. Дакле, можете да истиснете много више људи на тржиште рада, али ће они и даље једнако чекати. Нисте ви са новим ЗОР-ом отворили још десет "шалтера", па да се сада људи много брже запошљавају. Флуктуација је била омиљени израз пре доношења измена закона, а она подразумева да послодавац може лако да отпушта, али и да запослени може лако да оде код другог послодавца. А ви овде имате запосленог који се грчевито држи постојећег послодавца јер нема следећег у виду, нема где, осим ретких дефицитарних професија. И то онда није права флуктуација – само све више људи стављате на тржиште рада, а немате никакав механизам како да их одатле склоните.

Поставља се питање и колико су тачне те статистике о паду незапослености.

Професор Арандаренко је направио детаљну анализу тржишта рада од 2011, и он каже да је најнижа стопа запослености забележена у 2012. години, након чега креће лагани раст. Та тенденција се наставља и од 2014. до данас. Оно што је он успео да закључи као статистичку чињеницу јесте да од 2014. до данас има веома много запослених у несигурним облицима ангажовања – рад на одређено време, рад по уговору о привременим и повременим пословима, рад по уговору о делу. Више од 80 одсто новозапослених се налази у тим несигурним облицима ангажовања. Рад на неодређено време постаје изузетак, а рад на одређено време постаје правило. Ово је у складу са целом овом причом о страним инвеститорима, јер они, апсолутно противно закону, имају по 90 одсто запослених на одређено време, што је изигравање сврхе закона. Основна два института која се уопште не примењују онако како пише у закону су минимална зарада и рад на одређено време. То је потпуно искривљено у пракси и држава то толерише.

Не знам да ли сте читали радове Фискалног савета о овој теми, они у суштини кажу да се снажан раст запослености од 2012, који се наставља и данас, по свему судећи није ни десио, као што се није ни десио онолики пад од 2008. И управо се са професором Арандаренком, између осталих, споре око тога. Друга ствар је просечна плата, која је у појединим месецима ишла и преко 50.000, а онда видимо да Републички завод за статистику (РЗС) у свој обрачун не убацује ни предузетнике ни запослене код њих, а можда чак ни мала предузећа.

Ја сам гледао податке РЗС-а, и када је реч о зарадама, ту сте апсолутно у праву. Оно што је укључено у просек зарада јесу зараде у јавном сектору и у великим компанијама. Изричито пише да су мала и средња предузећа и предузетници обухваћени на нивоу статистичке грешке. Они кажу да има 1,7 милиона запослених у Србији, а када обрачунавају зараде, онда наводе тек нешто више од милион запослених. Према подацима из марта 2016. године, наводи се 1.012.935 запослених лица. Директор НСЗ-а Мартиновић је недавно изјавио да запослених има око 2,6 милиона, али реално запослених (дакле, не према анкети радне снаге, него оних који имају неки облик уговора о радном ангажовању) има око 1,7 милиона. Ти људи који недостају су људи који би спустили просечну зараду драстично испод оне која је званична. Такође, по тој статистици 30.000 запослених уопште не добија зараду, а по статистикама синдиката тај број је 150.000. Нисам ни економиста ни статистичар, не знам зашто је то тако, али је врло јасно да та просечна зарада није реална.

А онда, поврх тога, имамо председника владе који изађе и каже, ма, ми бре имамо 500 евра у просеку, немој да се лажемо.

То је такође непоткрепљено. Ако је по тој статистици просечна зарада око 400 евра, реално би она била оборена бар за стотинак евра, јер они који нису урачунати примају минималну зараду или је не примају уопште. То је набилдована статистика, не знам како да је назовем. Исто је и са незапосленошћу. Не мислим да су Фискални савет и Арандаренко на различитим странама, они само мало другачије гледају на исте ствари, мислим да су у праву и једни и други. Анкета о радној снази је потпуно непоуздана, чак и РЗС каже да су то само индикативни подаци. А по њима се стално утврђује тај проценат незапослености. Запослени су, по тој методологији која јесте међународна, сви они који раде најмање један сат недељно, без обзира да ли су плаћени у новцу, натури итд. Значи, ја помогнем комшији да ошиша живу ограду, добијем пиво као награду, попијем с њим, и ја сам радио те недеље. Са друге стране, постоји веома прецизна законска дефиниција незапосленог лица – оно које није у радном односу, не остварује приходе, радно је способно, и, а ту је и "квака", налази се у евиденцији Националне службе за запошљавање (НСЗ). На евиденцији НСЗ-а се налази 700 хиљада незапослених. Имамо и 1,7 милиона запослених, то је 2,4 милиона. А постоји скоро пет милиона радно способних грађана. Где су ти људи? Они су или само формално ту, а фактички су отишли у иностранство, или су класична издржавана лица, која уопште не траже посао и нису у евиденцији, или се налазе у сивој и црној зони. Ти људи се не виде у систему. Тренутно најпоузданији подаци су из Централног регистра обавезног социјалног осигурања, који потврђују податке из ПИО фонда – да се број појединачних људи који плаћају осигурање повећава. То значи да се број запослених заиста повећава, и то је резултат оне тенденције лаганог раста. На крају 2015. имали смо 85 одсто броја запослених у односу на 2003. Значи, не у односу на 1989, која се често узима, него у односу на 2003, која ни по чему није била посебна. Дакле, још увек није завршен тренд враћања броја запослених на ниво колико их је радило 2003. То је поента.

Добро, тада је још било доста државних и друштвених фирми, које су имале формално запослене, али који у суштини нису скоро уопште радили.

Е, ту долазимо до следеће нелогичности, а то је: зашто број запослених расте брже него што расте БДП? Могу да постоје само две ситуације. Једна је да је реч о превођењу запослених из "црног" у "бели" сектор, па је БДП остао исти јер су они само наставили да раде оно што су већ радили и до тада, само што су сад легални. То јесте тачно у односу на неколико хиљада људи, јер је инспекција рада доста радила на томе у последње две-три године, и бележе добре резултате. Претпостављам да они годишње преведу око пет-шест хиљада људи у легалне токове, што је пет пута више него у периоду пре тога. Међутим, то је и даље мала бројка за толики раст броја запослених. Друго објашњење је следеће – ако вам БДП стоји или се незнатно повећава, а број запослених се повећава осетно, значи да ти људи не утичу на повећање БДП-а. А како је то могуће – тако што раде на непроизводним местима: у државној управи, јавним предузећима, дакле, у јавном сектору.

Али јавна предузећа нису непроизводна?

Зависи о ком предузећу причате. Постоји низ јавних предузећа која пружају само услуге. Те услуге се обављају са 10 запослених. Онда запослите још 200 људи, па тако остане иста количина услуга које пружају, или иста количина производње, а са далеко већим бројем запослених. Узмите ЕПС – он производи струје толико колико производи. Али, ако у централу ЕПС-а у Београду запослите хиљаду нових људи, имаћете 1000 нових запослених, а исту количину производње. То су два реална објашњења, од којих је једно квантификовано – можемо тачно видети од инспекције рада колико је људи прешло из "црне" у "белу" економију – а ово друго није квантификовано, али остаје да је огроман број запослених ушао у јавни сектор. Оно што је реално јесте да је кроз те директне стране инвестиције отворено десетак хиљада нових радних места, можда и више. То је једино место где се БДП реално повећава – они који су прешли из нелегалне у легалну економију већ су производили то исто, ови други који су запослени не производе ништа, и остаје само тај трећи део где се раст БДП-а огледа у томе што су нешто почели да раде од нуле. И ја бих рекао да нам БДП расте онолико колико је реално, а да незапосленост опада више него што је реално.

Кад смо већ код инспекција и страних инвестиција, писали сте доста о томе на "Пешчанику", о Јури, а претпостављам да таквих примера има и више, имамо ситуацију да за поједине инвеститоре практично не важе закони ове државе. Јура је поклонила два аутомобила инспекцији која после треба да их контролише. А онда још дође и премијер и каже, па добро, прековремено, неплаћено, нема везе, важно да се ради.

Инспекција рада није у Јури пронашла незаконитости у пословању, али право питање које се поставља јесте следеће: да ли су инспектори рада у надзор у Јуру ишли аутомобилима које им је поклонила управо Јура? У тим порукама које се шаљу виде се правци даљег деловања како би можда ЗОР могао даље да изгледа. Јер, ако вам премијер каже да нема везе што радите 24 сата дневно, то значи да ће вероватно бити прихваћена препорука Савета страних инвеститора да се ми хармонизујемо са директивом ЕУ, која дозвољава могућност да прековремени рад траје и дуже од осам сати недељно – уколико се запослени и послодавац тако договоре. Сад, можете да замислите у нашим условима како би то изгледало. Више пута смо чули да би требало да се пауза у току радног времена више не рачуна као радно време, да то не треба да буде плаћена пауза. Али, када је реч о страним инвеститорима, ја не волим да их све поистовећујем, пошто има доста оних који раде добро и поштено. Пре три године сам са колегиницом радио студију о друштвено одговорном пословању, и схватили смо да се то не везује за националну опредељеност послодавца – има и домаћих послодаваца који масовно крше права запослених, а има и страних који веома добро послују, имају закључене колективне уговоре, плаћају додатно здравствено осигурање... Оно што мене буни јесте количина новца која се издваја тим страним инвеститорима. Имате пример Параћина, где је локалној самоуправи речено не само да обезбеди земљиште инвеститору, него да изгради и халу од 10 милиона евра. И онда је градоначелник рекао, па то су социјална давања на локалном нивоу за три-четири године, одакле нама толико новца? Поставља се питање зашто бисмо то некоме дали, односно зашто то не бисмо усмерили на домаће послодавце, или имали неку утакмицу, па ко понуди боље услове да добије. Прошле године је донет Закон о улагањима, али је и он прилично чудан – страни послодавац може највећи део свог профита легално да изнесе из земље, домаћи не може; страни послодавац је ослобођен царина за увоз опреме коју користи у производњи, а домаћи није. Која је то логика?

Дају се огромне субвенције за које нико никада није објаснио због чега су толике и чему служе. Тиме добијате послодавца који без трошкова послује у Србији, прикупља профит, али му ни то није довољно. Закон има доста добру дефиницију о томе када се закључује уговор на одређено време – када је потребно заменити одсутног радника, приликом привременог повећања обима посла, рада на пројекту... И онда инспекција оде у поменуту Јуру и каже, све је у реду, сви имају уговоре. А то што 90 одсто људи има уговор на одређено време, то никог није брига. То се уопште не гледа, пошто, очигледно, он по закону може шта год. А не може, тај процес се зове изобичајавање, када неку норму сви тумаче другачије него што пише у закону, тако да на крају уопште не знате шта пише у закону, него само оно што је у пракси. То постаје обичај, а оно из закона се изобичајава, нигде се не примењује. Не можете да имате 90 одсто запослених на одређено време, јер би то значило да имате 90 одсто производње планирано само три месеца унапред. А немате, јер сте добили субвенцију за три или пет година. Ти уговори не служе томе, већ да раднике држе на кратком ланцу – нема оснивања синдиката, не тражимо паузе, не тражимо плаћање прековременог, имамо седмодневну радну недељу... У Геоксу су се запослени жалили да се не користе никаква заштитна средства, па на крају дана људи излазе са зеленим рукама, објављене су чак и неке фотографије на порталу masina.rs.

На основу документације коју сам добио да је прокоментаришем из стручног угла, а за потребе једног новинарског истраживања, могло се закључити да Геокс не уплаћује доприносе за пензијско и инвалидско осигурање.

Идемо на то што ја зовем екстериторијалност, пошто се фактички дерогира правни систем једне земље. Убедљиво најбоље поређење које сам прочитао, не сећам се више аутора, јесте да се страни инвеститори у Србији осећају као британски туристи на Закинтосу. Све норме, социјалне, правне и моралне су укинуте, и – идемо! Како бисте се ви осећали када председник општине изађе и хвали се тиме да је послодавац толико озбиљан, да је узео здравствене картоне свих незапослених на територији општине да би проценио који су најбољи радници?

На крају је потврђено да се то није догодило, да се Чучковић мало "заиграо".

Али, нема везе, дао би он! У томе је поента, он то схвата као нешто позитивно, а то би било флагрантно кршење закона за које се чак и кривично одговара.

Извор: Време; аутор: Радмило Марковић